Свети Василије Острошки

Свети Василије рођен је у селу Мркоњић у Поповом пољу 28. децембра 1610. године од родитеља Петра и Анастасије Јовановић. На рођењу је добио име Стојан. Иако су били сиромашни, Јовановићи су важили за побожну породицу која редовно посећује сва богослужења.

Као младић, Свети Василије је боравио у манастиру Ваведење Пресвете Богородице у Завали, јер се тада образовање могло стећи само у манастирима. Пошто му се допао живот у манастиру, одлучио је да се замонаши. Међутим, пошто је још био млад, предложили су му да преиспита своју одлуку.

Из манастира Завала одлази у манастир Тврдош, где је одлучио да се замонаши. На монашењу је добио име Василије, по узору на Светог Василија Великог. Убрзо после монашења одлази у Црну Гору код цетињског митрополита Мардарија, међутим, убрзо је дошло до сукоба због кога је Василије морао да напусти Цетиње.

Наиме, Папа је послао језуите у ове крајеве да искористе тешко стање у народу како би их преобратили са православља у римокатоличку веру. Василије је препознао опасност која вреба од језуитских свештеника и упорно указивао на то митрополиту Мардарију, али овај није желео да се супротставља римским изасланицима. Због борбе против унијата, млади монах Василије постао је цењен у народу, а митрополит Мардарије је одлучио да га протера са Цетиња. Народ се противио оваквој одлуци, али Василије није желео да наставља сукоб у Цркви, те је одлучио да се добровољно врати у Тврдош.

Одлучио је да обилази херцеговачка села и помаже људима који су тада живели тешко под турским ропством, а због његовог начина живота многи су га тада поредили са Светим Савом.

Убрзо је пао у немилост Турака, па је морао да бежи у Русију. Пошто је провео неко време тамо, вратио се у Тврдош са доста хране и новца, који је успео да скупи, а затим га поделио са народом по Херцеговини. Потом одлази на Свету Гору где проводи годину дана како би се додатно образовао и продуховио.

По повратку са Свете Горе, Василије је постављен за митрополита оногошког, са седиштем у Оногошту (Никшић). У то време Турци су почели још више да муче и пљачкају српски народ, Василије је морао да се склони и под планином Загарачом направио је келију где је живео и молио се.

Предложено му је било да се пребаци у манастир Острог, који је био добро утврђен и склоњен далеко од пута, како Турци не би могли да упадну. Пошто је коначно дочекао да у миру води своју митрополију, успео је да прошири братство манастира Острог и обнови неколико цркава.

Упокојио се мирно без болова 29. априла 1671. године у својој келији изнад острошке испоснице. Из стене поред које се упокојио, касније је израсла једна винова доза, иако у стени нема ни мало земље.

Убрзо после његове смрти, људи су почели да долазе на његов гроб како би се исцелили и нашли утеху. Био је сматран за светитеља још током живота, а како је време одмицало после његове смрти, култ је све више и више јачао.