Манстир Грачаница код Приштине

Древни манастир Грачаница, на Косову, на левој обали реке Грачанке, задужбина краља Милутина, подигнут је између 1315. и 1321. године. Од манастирског комплекса сачувана је само црква, првобитно посвећена Благовестима Богородице (тако је помиње архиепископ Данило Други), али се касније, као манастирско посвећење, помиње празник Успење Пресвете Богородице. Грачаничко петокуполно здање, које се својим луковима степенасто пење у вис, уз хармоничну игру сложених кровних површина на којима се смењују кубета и полукружни сводови, основе двоструког уписаног крста (квадрат у квадрату, црква у цркви), замисао је којој је тешко наћи премца у свету, како на Истоку, тако и на Западу. На жалост, историја не памти име генијалног архитекте овог ремек-дела. Предање вели да су Грачаницу градила три брата, неимари са Косова: Ђорђе, Добросав и Никола. Поједини историчари уметности сматрају Николу за протомајстора, који је грађевину осмислио, али се то са сигурношћу не може тврдити. Грачаница је грађена на темељима византијске базилике из једанестог, а можда и деветог или чак шестог века. Састоји се из два дела: први део чини главна црква, сазидана изворно као једна целина, а други део - спољашња припрата, призидана уз првобитну западну фасаду цркве, у другој четвртини четрнестог века. Била је отворена са три стране и над њом се, по свему судећи, уздизала звонара, ослоњена на два пара у зид напола уграђених јаких стубова (пиластара). Они сада носе слепу куполу. Отвори су, ради учвршћења конструкције, зазидани у шеснестом веку. Главнина живописа грачаничког представља најуспелије достигнуће Милутинове дворске сликарске школе и дело је чувених солунских живописаца Михаила и Јевтихија и скупине њихових ученика. Најстарије и најбоље фреске су у унутрашњој припрати. Оне су из времена око 1321. године и одлично су очуване. На улазу у цркву налазе се, један насупрот другом, портрети ктитора краља Милутина и његове жене Симониде. При крају своје владавине, сазидавши архитектонски драгуљ, манастир Грачаницу, краљ Милутин је богато обдарио метосима, земљом и људима, старајући се о њеном процвату. Даровна повеља је у целости исписана на зиду цркве на коју се односи. Ова повеља налази се у десној капели, поред олтара, испод велике фреске Пророка Илије. Повеља је исписана на белом зиду фреско техником, меко-црном бојом и рашком редакцијом српскословенског језика. У храму је била столица Липљанске епископије. Од 1999. године у њу је пресељено седиште Рашко Призренске архиепископије а као споменик светске културне баштине је на списку УНЕСЦОА од 2004. године.