Манастир Света Петка Иверица у Островици

Манастир Свете Петке Иверица је средњевековни српски манастир из прве половине 15. века. Манастир се налази у атару Островице у оштини Нишка Бања на око 20 km, источно од Ниша према Пироту, у средишњем делу Сићевачке клисуре, на десној обали реке Нишаве. Историја настанка првобитне Цркве манастира Свете Петке у Островици, није до краја истражена. То што је уз име светитељке Свете Петке додато Иверица упућује на претпоставку да су стари манастир основали монаси из грузијског манастира Ивириона са Свете горе. По свој прилици, с краја 14. или с почетка 15. века, када је Османско царство било најјачe. Бежећи испред Османлијске силе по балканским земљама, многи монаси из тада окупираних балканских земаља, као и они са Свете горе и манастира Ивириона, били су принуђени да се повуку из својих светилишта. Уточиште су нашли у непроходној Сићевачкој клисури, где су поред још неколико манастира основали и Манастир Света Петку, на остацима старог, опустелог манастира, за који нису знали како је и када настао. У једном од турских пописа у време султана Мехмеда III (1595 - 1603), Манастир Свете Петке се последњи пут помиње, с краја 16. века као дужник десетка на жито, воће, кошнице, од млинова и осталог а износ намета говори да се у то време радило о добро стојећем манастиру. Манастир су Османлије срушиле за време једног великог народног сабора у 16. веку, који им није био по вољи и све до с краја 19. века, виделе су се само рушевине старог манастира Свете Петке. Од тог првобитног манастира данас је видљив само мутвак - оџаклија старог манастирског конака и импозантна зарубљена камена пирамида, што сведочи о старости манастира. У откопаним старим темељима манастирске цркве, с краја 19. века, откривена су три слоја градње и пронађени предмети из различитих периода - копља, стреле, оклоп, новчић из времена краља Уроша I - што додатно говори о старости и разарањима првих храмова на овом манастирском простору. Последњи пут Цркву Свете Петке, која у том облику и данас постоји, на темељима старијег храма који су изградили Мрњавчевићи, на претходним темељима још старије богомоље, а потом и монаси из Ивариона, по четврти пут подигле су 1898. године инжињеријске јединице српске војске, које су припремале терен за прокопавање тунела и пролаза за пут и пругу кроз Градиштански кањон Сићевачке клисуре. Од освешћења 1898. године па све до 1903. године манастир је у поседу војске Србије и у њему су верску службу вршили војни свештеници, што потврђује указ краља Александра I од 19. фебруара 1901. године када је за старешину манастира постављен војни свештеник. Манастир је у том периоду носио име Краљевски српски војни манастир Света Петка Иверица. Сачуван је указ краља Александра I Обреновића, којим се за старешину манастира војног Света Петка поставља војни свештеник г. Жунић. Овај документ датиран, 19. фебруар 1901. Црква је сазидана, као једнобродна грађевина у српско-византијском стилу са наизменичном употребом двобојне декорације, која подсећа на камен и опеке. Поред цркве налази се издвојени звоник из 1898. године, са три звона тешка 400 килограма.
На јужној граници манастирског дворишта скоро уз ограду поред магистралног пута Ниш - Софија налази се велика, купаста стена, претворена у капелу, и једна је од ретких преосталих доказа, о овом манастиру из давних времена. Унутрашњост цркве Манастира Свете Петке Иверице није живописан, само је на таваници плаво небо осликано звездама. Иконостас који је постављен одмах по завршетку градње храма, осликао је Милутин Марковић, професор цртања из Ниша. Марковић је иконостас насликао највероватније по угледу на иконостасе руских цркава.