Српска православна црква

Срби, као уосталом и сви Словени, су изворно били следбеници старе словенске вере то јест многобожтва. По насељавању на Балкан подпадају под утицај хришћанства и то најпре онога из Рима, а нешто касније и онога са византијског подручија. У том раном периоду покрштавања Срба значајан и дубок траг остављају византијски мисионари из деветог века Ћирило и Методије који приближују веру народу тиме што преводе свето писмо на словенски језик. Постављање темеља хришћанства у Срба ипак се везује за Немањиће тачније за Великог Жупана Стефана. У периоду у коме се, нарочито код Словена, развија специфичан облик хришћанства богумилство проглашеног за јерес на васељенском сабору Велики Жупан стефан 1186. године сазива у Расу велики црквено државни сабор којим се креће у велики прогон богумила са ових простора. Стравичан прогон који добија обележја грађанског рата због чињенице да се богумилство укоренило не само међ' обичном светином него и међу властелом завршава се истребљењем ове јереси са простора младе српске државе и учвршћивањем праве вере византијског хришћанства касније познатијег као православља. У то време српска црква је била зависно подређена Охридској архиепископији и имала је само три епархије Рас, Липљан и Призрен у којима су столовали владике који су били грци.

Растко Немањић, најмлађи син Великог Жупана Стефана Немање који је у манастиру Хиландар примио свету тајну и замонашио се примивши име Сава, може се сматрати правим оцем српског православља. Након што од Римског Папе 1217. године његов брат Стефан Немањић добија круну Сава одлази у Никеју где се налази престоница византијског цара и патријаха у егзилу пошто су протерани од стране латина крсташа. Ту умољава да 1219. године Рашка црква постане архиепископија то јест да добије аутокефалност. Стекавши независност од Охридске Архиепикопије Сава седиште нове српске аутокефалне цркве смешта у тек саграђени манастир Жичу. Вративши се у Србију 1221. године Сава у Жичи сазива велики државно-црквени сабор на коме свога брата Стефана крунише за краља али сада круном правоверном, круном православном и организује нове прогоне јеретика као и Боанску цркву која им пружа уточиште. Црква је нарочито ојачала за време краља Стефана Уроша II Милутина који је јако пуно издвајао за подизање цркава и манастира и то не само у Србији већ и по Грчкој и Цариграду. Овај свети краљ током своје скоро четрдесетогодишње владавине често ратовао за крст часни и одбрану православља од католичанства и уније коју од Папе беше примио и византијски цар. За свога живота је подигао 42 цркве од којих су најпознатије Грачаница, манастир Бањска, Старо Нагоричане, Богородица Љевишка и манастирска црква у Хиландару. Након што је Стефан Урош IV Душан познатији као Цар Душан Силни искористио неприлике у Византији и на њен рачун проширио Српску краљевину ставивши под своје скуте Македонију и највећи део Грчке, јавила се потреба за променом државно-црквеног устројства тако ојачане краљевине.

Пећка патријаршија у Немањићкој држави (1346 - 1463)

Након што се Стефан Урош IV Душан прогласио за цара Срба и Грка у Скопљу 1346. године, архиепископија је проглашена патријаршијом. Указом његов логотет Јоаникије постаје први пећки патријарх. У састав нове патријаршије су ушле и митрополије у освојеним грчким областима, као и Света гора, до тада под надлежношћу васељенске патријаршије. Након турског освајања Смедерева и Српске деспотовине 1459. године, Пећка патријаршија престаје да постоји, односно бива припојена Охридској архиепископији 1463. године, чији део остаје наредних сто година.

Пећка патријаршија у Отоманском царству (1557 - 1766)

1577. године Мехмед-паша Соколовић, велики везир Османлијског царства је поново установио Пећку патријаршију на знатно проширеном подручју надлежности које је обухватало области данашњег Косова, Црне Горе, Босне и Херцеговине, Бугарске, Србије, Хрватске, Румуније и Мађарске. На патријаршијски престо је поставио свога брата Макарија Соколовића. После обновљења Пећке патријаршије заживели су многи стари запустели манастири. Пећки патријарх Арсеније III Чарнојевић (столовао од 1674 - 1690) је био изузетно ангажован у аустро-турском рату на страни Аустрије. Није био склон макаријевској политици и сарадњи са Цариградом, чак је претио изопштењем из Цркве свима који су у вези са Турцима. Након пораза Аустрије, плашећи се освете Турака, Чарнојевић предводи косовске Србе у Велику сеобу ка Угарској 1690. године. Његов наследник Арсеније IV Јовановић (патријарх од 1725 - 1737) се поводи за истом политиком помагања Аустрији у борби против Отоманске државе. Године 1737. избија нови аустријско-турски рат (1737 - 1739), током којег се косовски Срби на позив пећког патријарха поново дижу на устанак, у жељи да се прикључе аустријској покрајини Србији. Али, као и у случају његовог претходника, Аустрија убрзо доживљава пораз те Арсеније IV предводи другу велику сеобу Срба на север, у Угарску. Ангажовање Пећке патријаршије у аустро-турским ратовима је убрзало одлуку Порте да укине ову црквено-политичку институцију. Патријаршија је укинута 1766. године, а следеће године је исто учињено са Охридском архиепископијом 1767. године. Епархије и целокупну имовину ових цркава преузела је цариградска патријаршија.