Свети Јован Златоусти

Јован је рођен у Антиохији око 350. године. У Антиохији је добио блиставо и широко јелинско образовање, нарочито у философији и реторици. По култури, Јован је био Јелин, мада није извесно да ли је био Грк или Сиријац, јер је Антиохија, иако је била престоница Сирије, као трећи град по значају у Римској империји, културно и језички била јелинизована. У својој 18. години, Јован се предао изучавању Светог Писма и хришћанског богословља у антиохијској монашкој школи коју је водио чувени егзегет Диодор, потоњи Епископ тарсијски. Тада се код Јована јавила жеља за подвижничким монашким животом. Чим се ослободио мајчиних "окова", после њене смрти 371. године, отишао је у пустињу у близини града. Тамо је провео шест година, најпре поред једног искусног учитеља, а онда у молитвеном усамљеништву. Године 381. Мелетије Антиохијски рукоположио је Јована за ђакона, а убрзо потом упокојио се док је председавао Другом васељенском сабору. Његов наследник на катедри, Флавијан, рукоположио је Јована за свештеника 386. године. До 397. године, колико се задржао у Антиохији, Јован је показао савршенство пастирског служења какво Антиохијци до тада нису видели. Због славе великог беседника, Јован Златоусти је позван 397. године на архиепископску катедру у Цариград. Хиротонисан је у децембру, а устоличење је обављено у фебруару следеће године. И у Цариграду је Златоусти вршио своју пастирску службу са апостолском ревношћу. Настојао је да духовно обнови и препороди и клир и народ престонице. Хтео је да створи првохришћанску Црквену заједницу и веровао је да је то могуће постићи. Али све то није дуго трајало. Многи су се окренули против Златоустог због његовог апостолског рада и живота. Његов положај у Цариграду нарочито је отежан када је после погубљења Евтропија, првог царског министра, 399. године сву власт узела у своје руке царица Евдокија. Златоустове јеванђелске проповеди, царица је доживљавала као личне увреде. Двору се није свиђао ни подвижнички живот Златоустов, његово избегавање раскоши и пријема. Био је довољан и мали повод па да престоница посегне за протеривањем Светитеља. У то време, појавише се у Цариграду египатски монаси предвођени "Дугачком браћом", које је Теофило Александријски отуда протерао под оптужбом да су оригенисти. Златоусти их је прихватио и после испитивања уверио се да они нису јеретици. Зато је позвао Теофила у престоницу ради заједничког решавања овог питања. Али Теофило покреће хајку на Златоустог. На сабору познатом под називом "Сабор под храстом" (403), Златоусти је неправедно осуђен и свргнут с катедре на основу клеветничких оптужби у 29 тачака. Прогнан је у Витинију, али је одмах враћен због земљотреса који је због толике неправде задесио престоницу. Међутим, опет је протеран 9. јуна 404. године, сада у Кукуз у Јерменији. У Кукузу је провео пуне три године, а онда је протеран у дивљи Питиунт на крајњој источној обали Црног мора, али је успут преминуо од исцрпљености у Коману 14. септембра 407. године, рекавши: "Слава Богу за све!" Његове мошти пренео је цариградски Патријарх Прокло 438. године у Цариград, у храм Светих Апостола.