Манастир Високи Дечани код Пећи

Манастир Дечани код Пећи, задужбина краља Стефана Седмовенчаног, сина Милутиновог, започета 1327. и довршена трудом сина његовог - краља Стефана Душана 1335, непомерива је вековна утврда српског Православља. Уздиже се на десној обали Дечанске Бистрице, у клисури, под обронцима Стреочке планине, окружен кестеновим и боровим шумама, наткриљен планинама, на путу према немањићевској царској престоници Призрену. У њему су се као највећа светиња, поред изобиља злата и сребра црквених предмета и богатства дубореза, камене пластике, икона и фресака, сачувале чудотворне мошти његовог првог оснивача. Стефан Урош Трећи је сазидао манастир недалеко од "првог села званог Детчани" (Дедчани) и назвао га Дечанским по оближњем пределу тако прозваном не само због близине мноштва монашких ћелија у којима су се, из поколења у поколење, подвизавали "добри дедови или старци", што изворно и значи од Грка позајмљена реч "калуђери", него и у знак захвалности према најмилијем од својих предака, прадеду телесном и "деду" духовноме, Светом Сави, чијим му се молитвама то место откри. Уобичајени епитет "Високи" Дечани су добили како због тога што њихова црква представља највећу и највишу сачувану грађевину средњевековне Србије, тако и због скупоцених грађевинских материјала од којих су сазидани. Величанствени првобитни архитектонско-просторни концепт градитеља данас стоји ненарушен зидаријама каснијих времена што је готово усамљени пример изворног црквеног градитељства трећег десетлећа 14. века. Ипак, од изворног архитектонског садржаја и обима монашке насеобине око цркве преостале су само две средњевековне грађевине, и то у западном делу - трпезарија и делимично очувана улазна кула. Дечани су саграђени шодно средњевековном обрасцу образовања већих монашких обиталишта: главно свештено здање јесте црква, смештена у средишту кружног простора, опасаног оградним зидом, на који належу остале зграде. Главни манастирски улаз је на југозападном делу зида, а трпезарија на северозападном и окренути су према главном улазу у цркву - западном порталу цркве. Храм посвећен Христу Спасу Сведржитељу, односно Вазнесењу Господњем, подигнут је као гробна црква, на месту које је за "дом Божији" по речима Светога Краља, одабрао Свети Сава али није стигао да то светилиште сам сазида. Под будним оком архиепископа Данила Другог, група рукоделаца из Приморја, на челу са фра Витом Трифуновим Чучом, опатом цркве Свете Марије на Гурдићу, од "Котора, града краљевога" заоденула је храм споља у "европскије" рухо, али га је изнутра потпуно прилагодила православном богослужењу. Здање црквено сврстава се у рашки стил као спој вишебродне василике (назване по староримској "басилици") и једнобродне и једнокуполне рашке цркве, која споља делује као тробродна. Њу чини изнутра петоделно рашчлањени пространи брод (наос) надвишен куполом која се ослања на четири масивна стуба (у том делу црква је висока 28 метара), а на западној страни је тробродна припрата или трочлано предбрође (нартекс), у којој се некада налазила крстионица. Олтарски простор је троделан, у средини је главни олтар са Часном трпезом. Дечански саборни храм садржи најбогатије клесане украсе, као и једну од највећих средњевековних "галерија" фресака. Један је од ретких српских црквених споменика који је под чудесним покровитељством својих заштитника остао неоштећен током толиких векова до дана данашњег. Дечанско сликарство је настајало постепено, у временском раздобљу 1335-1350. и на њему је радило више група мајстора. За осликавање огромних унутаршњих површина Дечана, краљ и цар Душан је сабрао живописце са разних страна, али ни један од њих није оставио свој потпис, осим Срђа Грешног у капели Светог Димитрија. Рађене у распону од 15 година, фреске доста верно одражавају погледе моћног цара Душана и високообразованих српских архиепископа и првих дечанских игумана на црквену уметност, а истовремено су петнаестогодишња историја српског сликарства. У припрати, у доњој зони су најважнији портрети цара Душана са женом и сином на северном зиду, затим Душанових властелина Ђођа Пепкала, кога Свети Ђође као задужбинара приводи Христу. На источном зиду је лоза Немањића, која прославља моћ и славу краљевске лозе немањићевске. Лоза истиче значај ктиторових предака, који су већином били канонизовани као Свети. Лоза обухвата 22 фигуре, почев од Стефана Немање до Уроша Нејаког, сина Душана Силног. Више "красних врата" којима се улази у брод храма насликани су краљ Стефан Дечански и цар Душан, задужбинари места овога. У цркви је сачуван стари иконостас из средине 14. века. Међу иконама су уметнички највредније Пресвета Богомајка и Свети Јован. Из 14. века је и дрвени ћивот, јединствени пример старог дубореза, са украсима у виду листова и цветова, у коме се чува једна од највећих светиња дечанских - Часне и чудотворне мошти Светога Краља. У цркви је сачуван и камени престо цара Душана, чији је гроб у цркви Светог Марка у Београду, као и велики бронзани полилеј (свећњак са много светиљки), са рељефима двоглавих орлова и грифона - дар царице Милице, обновитељке од турака разрушене светиње, захваљујући чијој бризи и добротворству су Дечани поново процветали. Она је манастиру приложила и две огромне заветне воштанице, усправљене са обеју страна царских двери. Великим бројем икона манастир је био обогаћен у последњим деценијама 16. века, а које је у највећој мери израдио српски сликар и песник "убоги и грешни монах" Лонгин, како се сам потписао испод Акатиста Светом Краљу Стефану, који је његово песничко дело. Он је у Дечанима боравио у три наврата 1572, 1577 и 1596. године. Лонгинова дела припадају групи двојних икона, односно икона сликаних са обе стране. Овакве иконе би могле бити целивајуће, излагане на налоњу поводом празника који се одређеног дана славио.Најславније Лонгиново дело је монументална икона Светог ктитора храма - Стефана Дечанског. На икони је приказано 17 сцена из живота Стефана Дечанског, по Житију овог краља које је написао Григорије Цамблак, један од дечанских игумана. Очито је да је Лонгин осећао јаку духовну везу са Светитељем коме је поред ове величанствене иконе написао и Акатист. Манастир Дечани се налази на листи Светске културне баштине Унеска од 2004. године.